Napisao: Dzefri Ostergard
Preveo: Igor Seke
PACIFIZAM,
PACIFICIZAM I ANTI-MILITARIZAM
Ukoliko zelimo da govorimo o pacifizmu neophodno je da pre svega razjasnimo neke pojmove. Rec 'pacifist' je skovana (tek 1901. godine) da oznaci sve one koji se suprotsavljaju ratu i rade da stvore i odrze mir izmedju nacija. Ovako siroki pojam ove reci se jos uvek korisiti, ali u Anglo-americkoj verziji, 'pacifist' ima uze znacenje i odnosi se na one cije suprotstavljanje ratu ima oblik odbijanja licnog ucesca u ratu ili davanja podrske ratu. Takve osobe, iz razloga koje cemo razjasniti, se takodje protive svakom otvorenom vidu nasilja nad ljudima, mada ne neophodno i protiv latentnog nasilja, koje se obicno oznacava kao 'sila', koju, na primer, koristi policija. 'Pacificist' je verovatno prikladnija rec za oznacavanje jednog sireg pojma. 'Pacificist' moze podrzavati koriscenje oruzanih snaga u operacijama 'cuvanja mira', dok su 'pacifisti' generalno i 'anti-militaristi'. Ipak, nisu svi 'anti-militaristi' pacifisti. Istorijski, antimilitarizam je povezsan sa verovanjem da se vecina modernih ratova vodi u interesu vladajuce klase, kao sto su feudalci ili kapitalisti. U kasnom XIX i ranom XX veku, pre nego sto su socijalisticke partije upravljale bilo kojom drzavom, mnogi socialisti su bili takodje i anti-militaristi i neki socialisticki lideri, poput Keira Hardija, su takodje bili pacifisti.
| Socijalista anti-militarista je mogao, ukoliko nije bio pacifista, kada izbije rat, da se ukljuci u armiju i nada se da bi time mogao da ubrza pad kapitalizma, verovatno putem sirenja nelojalnosti mecu trupama i ubedjujuci ih da, ukoliko se pojavi izgled za revoluciju, one rteba da upotrebe svoje oruzje protiv svojih klasnih neprijatelja. U praksi, 'pacificizam', 'pacifizam' i 'anti-militarizam' se cesto preklapaju, ali ovi pojmovi ipak oznacavaju prilicno razlicite pojmove. |
|
SEKTE
KAO POREKLO PACIFIZMA
Intelektualno
poreklo zapadnjackog pacifizma je cvrsto ukorenjeno u verovanja religijskih
sekti. Prva od tih sekti je bila sastavljena od sledbenika Isusa koji je, u
Besedi na Gori, propovedao novu poruku: "Culi ste da je receno: Oko za
oko i zub za zub. Ali
ja vam kazem, da se ne opirete zlu; da onome ko vas osamari po desnom obrazu,
okrenite mu i drugi takodje… Volite svoje neprijatelje, blagoslovite one koji
vas kunu, cinite dobro onima koji vas mrze, i molite se za one koji vas uprkos
svemu koriste i proganjaju vas."
Ove reci iznose doktrinu 'neopiranja zlu', i tokom nekoliko vekova, tokom
cekanja na Drugi Hristov dolazak, njegovi sledbenici su prihvatili jednostavne
implikacije ove poruke. Oni su odbijali vojnu sluzbu, dok su istovremeno, po
recima sv. Pavla, davali Cesaru ono sto mu pripada. Do pomracenja ranog
hriscanstva doslo je sa Konstantinovim preobracanjem koji je, 313. godine,
proglasio hriscanstvo za zvanicnu religiju Rimskog carstva. Sa sektom koja je
prerasla u crkvu tesno povezanu sa drzavom, Sv. Avgustin je objavio novu
doktrinu: svestenstvo mora biti potpuno posveceno Bogu i da zivi u skladu sa tim,
a laici su morali da ispunjavaju sve svoje obaveze kao podanici. On je takoce
razvio doktrinu 'pavednog rata' koju je kasnije, tokom XIII veka, razradio Toma
Akvinski.
U
kasnom Srednjem veku hekoliko jeretickih sekti, Valedensianci, Katari i ceska
Braca zakona Isusovog, osporile su novo pravoverje, i
zalozili se za pacifisticke ideje. Ali pravi pocetak modernog pacifizma
datira iz vremena sesnaestovekovne Reformacije, koja je oznacila pobedu tek
rodjene moderne drzave nad katolickom crkvom. Za razliku od Lutera, razni
radikalni reformisti u [vajcarskoj, Nemackoj i Holandiji, koji su postali
poznati kao Anabaptisti, pozvali su na apsolutan povrataka ucenjima Isusa. U [lethajmskoj
ispovesti vere, iz 1527., govorili su da nije moguce pomirti put Hrista sa putem
kojim ide svet. Do dolaska Hristovog carstva, iskreni hriscanin mora biti 'nonkonformist'.
Mac, simbol moci drzave, je dodeljen od Boga, ali 'dodeljen van Hristovog
savrsenstva'. Sekularne politicke vlasti su stvorile deo nepreporodjenog sveta i
postoje samo zato sto ljudi nisu pratili Hristov put i morali su biti
primoravani na to. Prave hriscane ne treba primoravati, oni ne primoravaju druge,
i trebali bi, koliko god mogu, biti daleko od uzasa i grozota.
Dakle
– osim jedne grupe koja je pokusala da silom uspostavi Bozije kraljevstvo na
zemlji u gradu Munsteru 1534-5 i koja je pri tom pokusaju krvavo suzbijena –
Anabaptisti se nisu bavili politikom, odbijali da nose oruzje ili sluze kao
policajci, uzdrzavali se od bilo kakvih pravnih tuzbi i davanja zakletvi i
odbijali dapriznaju postojece zakone o svojini. Jedna grupa, Huteriti,
nastavljali su da osnivaju komunisticke zajednice, od kojih 150 jos uvek postoje
u SAD i Kanadi. Izlozeni ostrimkritikama zbog jeresi, mnoge grupe su se
ujedinile pod vodjstvom Mena Simonsa (1496-1561), i njegovim 'Menonitima', pod
kojim nazivom su i danas poznati.
Anabaptisticku
strategiju povlacenja iz nepreporodjenog sveta nisu pratili Puritanci, koji su
se okupili oko Dzordza Foksa u Engleskoj sredinom XVII veka da bi oformili
Drustvo prijatelja ili Kvejkere. Oni su zeleli da hristijanizuju svet i
uspostave 'Carstvo svetaca'. Verujuci da Bog postoji u svakoj osobi, oni su
naglasili vaznost Unutrasnjeg svetla kao vodica kroz zivot. Nakon nekih pocetnih
neodredjenosti oko upotrebe nasilja, 1661. izdali su Deklaraciju koja postaje
osnova njihovog 'Mirovnog zaveta'. On jasno govori: 'Svi krvavi Principi i
Prakse mi (kao licno nase) potpuno odbacujemo, sa svim onim ratovima i borbama i
bitkama sa bilo kojim oruzjem, za bilo kakav cilj ili iz bilo kakvog razloga…'
Pacifizam je bio samo jedna od specificnosti Kvejkera, ali je postao njihov
najperpoznatljivi znak. U Americi, gde su neki otisli u potrazi za religijskom
slobodom, Kvejkeri su dobili prvu mogucnost da svoje principe primene u politici:
'Sveti eksperiment' u nenasilnoj vadi Pensilvanije, koja je trajjala od 1662. do
1756.
U
ranom XVIII veku, raduikalno krilo nemackog Pietizma je stvorilo dve nove
paciofisticke sekte: Dunkere i Inspiracionaliste, a obe su emigrirale u Ameriku.
Dunkeri, sada poznati kao Crkva brace, cine trecu medju "istorijskim
mirovnim crkvama" SAD-a. Kasnije su ih sledili [ejkeri koji su, kao i
Huteriti, kombinovali pacifizam sa dobrovoljnim komunizmom. Pacifizam
ovih sekti je bio 'separacionalan' a ne 'integacionalan' kao kvejkerski. Bitno
drugaciji tip pacifizma – 'eshatoloski' – je bio ispoljen od strane nekoliko
sekti nastalih u XIX veku, cije se doktrine usmeravaju ka uverenju u neminovnost
Sudnjeg Dana kada ce bezbozni biti unisteni, nakon cega ce Hrist vladati nad
pravim vernicima u novom svetu. Ove
sekte su Plimutska braca, Hristadelfijanci, Adventisti sedmog dana i Jehovini
svedoci. Eshatoloski
pzcifizamne odbija rat kao takav. Rat moze biti vidjen kao nacin na koji Bog
kaznjava nemoralne i, dok njegovi sledbenici ne bi trebali uzmeti ucesca u
zemljaskim ratovima, mogu, kada dodje vreme, uzeti oruzje u konacnoj
armagedonskoj bici.
Pacifizam
sekti je pretrpeo izmene tokom godina. Tako je vecina americkih Kvejkera i
Brace, koji su bili stasali, sluzila vojsku za vreme Drugog svetskog rata. Ali,
do XX veka, pacifistika etika Isusa je bila snazno sacuvana u njihovim osnovnim
ucenjima. Hriscanski pacifisti su sada zastupljeni i u drugim crkvama. U XX veku
bilo je znacajnog rasta pacifistickih osecanja medju Metodistima u Britaniji i
Baptistima u SAD-u, i u poslednje vreme, medju katolicima. Drustvo pomirenja
(The Fellowship of Reconciliation), osnovano 1914., zeli da ujedini sve koji
baziraju svoj pacifizam na hriscanskim osnovama.
/ POCETNA / SUDBINA / ZAKON / PARAGRAFI / KNJIGA I SVECE / HRVATSKA / KORAK ISPRED /
/ ISTORIJA PACIFIZMA / AVGANISTAN / 11. SEPTEMBAR / JA, TI, MI... / GRICKAJMO ISTINU /
/ DOMINION SMRTI / DESET MITOVA / VEGETARIJANSKI RECEPTI / P.S. NA INTERNETU /
